Sad kad se nisam slogirala!
Pa niko nije otvorio za tetku temu!

Da li ti je drago sto si odrasla?
Da li bi zelela da se vratis u vreme kad si imala 15 god?

Da li mislis da je osoba sa kojom si sad tvoja prava ljubav i srodna dusa?

Oho-ho... vidi, vidi, znači i mene ste pikirali...
Pa, 'ajde - nek' vam bude!

- Da li mi je drago što sam odrasla?
Pa, ne znam šta bih ti rekla. Ja stalno kukam kako neću da budem velika i da radim stvari koje rade odrasli, kako mi se ne sviđa ovaj život odraslih, ali da nije tako, ne bih ni bila u stanju da upoređujem te dve stvari pa da odlučim šta mi se više sviđa. S druge strane, to je nešto na šta ja (niti bilo ko) nikako ne mogu da utičem, tako da bih rekla da je to nešto što prevazilazi kategoriju "drago mi je - nije mi drago". Prosto je tako, drugačije ne može, i ja se trudim da budem u skladu s tim.

- Da li bih se vratila u vreme kada sam imala 15?
Iskreno, na prvu bih ipak rekla: NE. I to iz prostog razloga što sam, nekim čudom, uspela u sebi da zadržim neke stvari koje sam imala tada, ali tada nisam umela da ih upotrebim na pravi način, a sada umem. Tako da... ne, ipak ne.
Vratila bih se u vreme kada sam imala 22-23. Mislim da, ako postoji period mog života koji bih volela da vratim, to je taj.

- Da li mislim da je osoba sa kojom sam moja prava ljubav i srodna duša?
Prava ljubav: DA. Srodna duša: nisam 100% sigurna. Ali, s obzirom na moje životne okolnosti, on je definitivno najbolje što je ovde i sada moglo da mi se desi. Možda bih na nekom drugom mestu ili u drugom trenutku upoznala nekoga ko bi mi bio duhovno srodniji, ali male su šanse da se nađem na tom mestu i u to vreme, tako da je M. pun pogodak.

Shta te "nateralo" da zavolish HIM? I, uopshte, shta je to shto te je fasciniralo kod Villea?

koja ti je omiljena boja?

Hm... teško pitanje. HIM sam prvi put čula kada su izbacili Join me - naravno - znači negdeeee... 2000? Od tada sam ih slušala, ono, na mahove, kad sam bila u prilici da ih čujem negde. Tek 2005. sam počela da ih slušam intenzivno i sistematski. Šta me je privuklo... pa, čitava ta doomy atmosfera i goth fazon. Oduvek sam volela takvu književnost, i sad je volim i, štaviše, bavim se njom, tako da bih rekla da je to bilo presudno. E, sad, u prvim godinama (od 2000. naovamo) nisam baš javno iznosila svoj stav o njima, jer ne bih imala nikakvu podršku i razumevanje od strane sredine u kojoj sam bila zarobljena... jedva da su uspevali da shvate da toliko čitam, a nekmoli šta čitam... pa taman još i da sam im priznala da ja u stvari volim mračnu muziku... Anyway, tamo negde na fakultetu, kad sam već imala dovoljno osnova da izgradim sopstveni stav i da nikome ne podnosim račune o njemu, počela sam da istražujem HIM i sličlnu muziku, i shvatila sam da se to potpuno uklapa u neki umetnički profil koji sam do tad izgradila. Eto. Baš sažeto, kao i uvek.

Omiljena boja mi je zelena.

Oops, nisam odgovorila na sve. Šta me je fasciniralo kod Vilenceta... Paaa... pre svega hrabrost da istupi sa nečim što je vuklo na - u to vreme već izlizani - satanizam. Smelost da svoj senzibilitet i naklonosti pretoči u muziku kojoj su se mnogi smejali, i sada se smeju, jer ne umeju da zagrebu ispod površine, nego vide u tome samo neke izjalovljene ideje i crni kreon oko očiju. To što je početkom devedesetih, usred opšte navale sirovog i neukusnog mačoizma i homofobičnosti, smeo da zastupa taj androgini fazon, muško-ženski izgled i stav i romantičarski neobuzdanu emocionalnost koja "ne pristaje pravim muškarcima". I tako... ima toga još

Ko je autor no.1 u tvojoj "biblioteci" i sta je to kod njega/u njegovim delima sto te je privuklo?

Uuuu... sve teže i teže. To je stvarno nezgodno pitati nekoga ko je završio studije svetske književnosti.
Ako treba da se odlučim za jednog... onda će biti dvojica!
E. T. A. Hoffmann i E. A. Poe.

Obojica pripadaju tradiciji romantizma, ali na potpuno različite načine. U Hofmana sam se zaljubila zato što obrađuje klasične teme romantizma - dvojništvo, ludilo, zanos, izopačenosti, groteska, nasleđe gotskog romana - plus, sve to obavija fantastikom i mistikom, i o svemu tome govori sa nekom naivnošću i začuđenošću koja se kod ljudi retko sreće, pri čemu ne izostaje ni ona lucidnost koja ukazuje na to da je on savršeno svestan kako stvari u svetu stoje, i ne libi se da ih kritikuje, i to vrlo oštro. Ovo je najkraće moguće što mogu da kažem o njemu, i ni izdaleka nije dovoljno. Dosad sam napisala 23 strane teksta o njemu, a tek se spremam za jedno ozbiljno proučavanje, tako da...

Što se tiče Poa, kod njega me najviše fascinira njegovo poigravanje sa čitaocem i onaj cinični stav koji uvek zauzima kao pripovedač; njegova jedinstvena obrada ustaljenih romantičarskih motiva koje čas uzdiže, čas ismeva, ali u oba slučaja ih dovodi do savršenstva; nepogrešiv osećaj za poetsko, za stih, za pravu reč; način na koje izaziva jezu i strah... bla, bla, bla... i još milion stvari.

I moram da dodam još jednog: Vilijem Blejk. O njemu neću ni da počinjem, jer ćete svi da pocrkate od dosade pre nego što ja uspem da objasnim šta me je privuklo njemu.

I tu su još i Bodler, Šeli, Kolridž, Šekspir, Gogolj...
Mislim da je dosta.

Wow, Lenore... Ti si moja inspiracija, definitivno
Koju pesmu HIM-a bi izdvojila kao najuticajniju? I na koji nachin je uticala na tebe?

Koliko si se puta napila u zivotu?

Deco, je l' vi svima postavljate ovako zahebana pitanja?

Paaa... ovako: pesma Bury me deep inside mi je dugo, dugo bila No.1, i to zato što... kako bih ovo rekla... onim jednostavnim ponavljanjima reči "all I ever wanted was you" iskazuje nešto što je toliko duboko i suštinsko da prevazilazi bilo kakvu rečitost i objašnjavanje. Onda sam skontala da ima još pesama koje na isti jednostavan način iskazuju tu dubinu, a to su Beautiful, Love you like I do... i možda još neka. Mmm... te pesme su najviše uticale na mene (a opet u vezi sa mojim sklonostima ka literaturi) zato što izražavaju neku veliku, veliku, bezmernu tugu koja i ne može da se obuhvati značenjem reči, koja je toliko velika i neiskaziva - a toliko je utkana u suštinu ljudskog bića - da pri pokušaju da se ona nekako prikaže sva literatura, svo bogatstvo jezičkog izražavanja pada na kolena pred jednim tako naivnim i prostim izrazom od svega nekoliko najobičnijih reči. Recimo da sam zbog tih pesama počela da razmišljam o tome koliko su reči uopšte u stanju da oslikaju najdublja osećanja.
Jbt, je l' smaram?

BubblePopper: pa, recimo da sam se svega dva-tri puta obeznanila, da nisam znala gde bijem. I to su bila vrlo ružna iskustva. Uglavnom umem da prepoznam onaj trenutak kad treba da stanem da bi mi bilo lepo, pošto nikako ne volim da se nađem u stanju u kom nemam kontrolu nad sopstvenim postupcima, i naročitom jezikom

Da, da ...svima!
Umm... Da li... imas decu? xD

NEEE!!!
I ne nameravam, bar još neko vreme.
hehehe

Ne, Lenore, ne smarash... Ja obozhavam da chitam tvoje kratke "prichice" i sve shto si tamo gore napisala je takva istina... I mene je mnogo pogodila pesma Bury Me Deep Inside Your Heart... Mislim da mi je to, u stvari, jedna od najomiljenijih pesama. To je ono shto i mene fascinira kod te muzike - ta jednostavnost koja se, slushajuci rechi pazhljivo, produbljuje i otvara neshto sasvim novo... A o muzici da i ne govorim.

Pa... Nisi mi rekla: kako je na kraju ispalo iznenadjenje sa kartama za Maidene?

Hahahahha! Ej, bilo je super! Nije skontao dok ih nije skroz otvorio, iako su karte bile samo uvijene u papir, bez ikakve kutije niti ičega. I onda, kad ih je već skoro otvorio, uputio mi je onaj pogani pogled, znaš onaj suženi, oštri pogled... hahahahahahha! Kako je bilo dobro! Kao, "ne mogu da verujem da si dala tolike pare za to"... Ma, extra. Jedva čekam još neki koncert koji će nas zanimati, da ga opet tako obradujem...