Jbt Chris, kako su dobri tekstovi! Svaka cats!

Aha, ok. Thanx. Možda ni ja nisam bila dovoljno skoncentrisana, pa nisam skontala.
Jedino bih ti skrenula pažnju na neke stilske nesavršenosti, ako si uopšte u fazonu da te tekstove čuvaš u nadi da jednog dana ugledaju svet
Kao što sam ti već rekla, sviđa mi se koncept da je smrt možda upravo spas koji sami ljudi traže kako bi se izvukli iz života koji je lavirint, ali kad pišeš o tako opštepoznatim stvarima kao što su život i smrt, obrati pažnju na sitnice kao što je izjava da smrt otima duše od smrtnika. Već si pomenula da su život i smrt neraskidivo vezani, što podrazumeva da su i jedno i drugo prirodna stanja. U tom smislu možda nije baš najsrećnije reći da ona otima duše i uopšte da ima neku svoju volju, kao ličnost. Jer ako je predstaviš na taj način, onda bi moglo da se pretpostavi da bi smrt mogla da odustane od te svoje namere, i u tom slučaju ljudi više ne bi umirali, a to je, je l', nemoguće.
Eto.

Jbt, ja bih stvarno mogla da vodim neku školu kreativnog pisanja.

Hvala, BP.
Hvala, Lenore. Bas mi je trebalo neko misljenje te vrste iliti profesionalca. Obraticu paznju na to.

Ma, nema na čemu, darling.
Uvek sam na usluzi.
Ako imaš bilo kakve nedoumice i tako to, slobodno pitaj.

Ovo sam sinoc napisala. Vezano je za moja osecanja... Trenutna...

Muci me jedno pitanje. Sta smo mi ustvari? Vecina bi odgovorila da smo mi ljudi, ali sta mi zapravo predstavljamo ovom svetu? Ima nas na milione, svaki dan se ustajemo, disemo, radimo, a onda idemo na spavanje i opet sve iz pocetka. Svakog dana na svet dodje jos bica nalik nama, jos jedan covek koji ce s godinama raditi isto sto i mi sada. Ali isto tako svakog dana isti taj broj osoba, mozda i vise, umire i vise ih nikad ne vidimo. Dakle, cemu sve to? Zasto svi mi mucimo zivljenjem, ako cemo isto da zavrsimo? Sta nam znaci sav ucinjen rad, sve zavoljene osobe, sve uspomene kada one nestanu u trenutku? Kao da ih neko samo tako uzme i ne vraca. Mi cemo pamtiti svaki trenutak prozivljen, ali ko ce ih pamtiti kad nas ne bude bilo? Doci ce neke nove generacije i one ce da rade sve sto mi radimo sad, mozda cak i bolje od nas. Svi ce se oni smejati poput nas, plakati poput nas, i na kraju ce umreti poput nas. Oni ce imati svoje uspomene koje ce umreti sa njima, kao sto ce se to desiti nama. I onda opet pitam, cemu sve to?
Nisam znala da je tako tesko odgovoriti na jednostano pitanje. Sta sam ja? Ko sam ja? Kad sam bila mladja, bilo je lako odgovoriti na to pitanje. A sta sam znala tada? tada sam bila mamina princeza, tatina mezimica, mozda cak i malo razmazena devojcica, a onda sam postala bezobrazna tinejdzerka. Bila sam to jednostavno ja. Kako je vreme prolazilo, nestalo je to bice koje je zivelo u mnei. Umrlo je. Telo je jos uvek tu, ali dusa, duh je nestao. Od ‘normalne’ devojke ostala je samo pojava. Postala sam senka. Postala sam nevidljiva za druge osobe. Pokusavam da se setim nekog srecnog trenutka, neke lepe uspomene... Pokusavam da nadjem cak i neko lose secanje, bilo sta, ali... nema nicega. Kao da mi je neko ukrao sve ono sto sam volela. Jedino o cemu mislim je kako da nestanem? U sebi sam vec odavno mrtva, ali kako se ‘otarasiti tela’? Kako da presecem jedinu zivotnu nit koja me drzi ovde? Nista vise ne osecam, nemam razloga za zivot... A i kako da zivim bez duse, imalo srece u sebi? Kada bih samo nasla razlog da idem dalje, ali svakim danom se sve vise gubim u ovom beznadju.
Ima li nekoga ko ce mi pomoci? Hoce li me neko izbaviti? Cudno je to da bas sada kada su mi podrska i ljubav potrebni, niko ne prolazi kroz moj zivot. Zazmurim i vidim sebe kako pruzam ruke, trazim neku drugu ruku koja ce naci moju i izbaviti me. Takodje vidim mnostvo necijih ruku koje su spojene, neke i dalje traze, poput mene... Ali nijedna od njih ne dodiruje mene... Svaki dan mi je isti. Radim sve ono sto se od mene ocekuje da radim, a onda dodje noc i opet pruzam ruke ka necemu nepoznatom. I cemu to? Kao da sam lutka na navijanje. Svakog dana me naviju i ja radim ono za sta sam programirana. Zivim. A osecanja ne postoje.
I dokle tako? Kada ce svemu doci kraj? Ocajnicki trazim odgovor, a sve sto dobijam kao odgovor su moji jecaji. Sada mi je potrebna snaga i za suze. Zelim da pustim taj krik iz grla da izadje, taj urlik sa kojim se borim ali onda opet... nemam snage. Postala sam slabija od one mrtve osobe u meni, niko me ne moze spasiti od nje. Niko me ne moze spasiti od mene.
Ponekad pomislim da je gotovo, a onda pokusam da se setim kada sam se poslednji put nasmejala i staro osecanje mi se vrati. ‘Nije gotovo. Reci koje mi stalno odzvanjaju u glavi i potsecaju me na bitku koju vodim protiv sebe. Protiv ostataka svoje duse. Osecam da se parcici mog srca i ostaci moje duse bore da prezive, da ostanu u ovom bezzivotnom telu, ali znam da je uzalud. Potreban mi je neko ko ce naci moju ruku i izvuci me. Postoji li neko takav? Ako postoji, zasto ne dodje i pomogne mi? Dani prolaze. sat otkucava, a ja i dalje cekam... Dodje mi da zavrsim sa mukama koje me cepaju i lome, ali mi zrno nade jos uvek postojano u mnei to ne dozvoljava. Onaj isti glas koji me upozorava da nije gotovo mi govori da je sutra novi dan. Nova sansa da pustim ulicama mog srca dodje neko – spas. Iako mrtva... ili bar slaba, drzim se zbog nade da ce doci. Ne znam sta cekam, ni cemu da se nadam, ali znam da ce doci i da cu u tome videti spas. I dalje se pitam cemu trud u zivotu? Ali i dalje je moje telo postojano. I dalje postoji nada.
Smrt je tacka na kraju recenice, bilo da je ona kratka ili duga, to je tacno. Mi smo bozje marionete koje igraju po pravilima. U nasim vestackim srcima ipak postoji nada. Mis mo marionete sposobne da vole. Lutke koje ceka ista sudbina. Lutke koje se trude da poboljsaju svoj zivot, a kada se ‘na pijaci’ pojave nove, lepse lutke, bivaju odbacene i zaboravljene zajedno sa svojim delima. Mozda bi trebalo da se potrdimo da taj period dok smo ‘u modi’ prodje sto bolje. Mozda... Mozda smo ipak lutke na navijanje.

Osećam da će me ovo zanimati, ali sada idem na rođendan kod drugarice, pa ću pročitati noćas kad se vratim.

Chris, mislim da je ovo super napisano, ali previse je pesimisticno... Ne znam sta ti se desava, ali moras da pronadjes neku svetlu tacku, tackicu, bilo sta, samo da te povuce napred... Moras da posmatras samo lepu stranu svega, moras da vidis nesto lepo u svemu, nemoj da se prepustis ocajanju. VilleLover, ovose odnosi i na tebe. I na ostale koji prolaze kroz los period...

Prelepo je napisano..i da,pesimisticno je veoma, zato me je dotaklo toliko da kad sam procitala to i Milicin post posle su mi suze na oci.
Nznm, Comy, razumem to sto si napisala i znam da bi to bilo the best za mene, ali znas kad ne mozes da se odupres tom osecanju praznine, nemira, tuge...
trudim se, al' ne mogu...
A, proci ce valjda uskoro..

Chris, ako hoces, mozes da podelis sa nama to sto ti se desava, u neku ruku ces se osecati bolje samim tim sto ces to ispricati jos nekome, a ako ne zelis da nam kazes, samo znaj da smo tu za tebe, da su ovde ljudi koji te vole :*, koji ne vole da te vide(cuju/procitaju ) tuznu, koji su tu da te oraspoloze...





jedan "tip" od mene:
kad se tako osecas nemoj slusati HIM...maybe je to samo kod mene,ali kad god sam depresivna i pustim HIM(i cujem Villeov divaaan glass),osecam se uzasno tuzno i placem kao kisa.. nznm zasto,al' sam smatrala da je ovo usefull informacija

Joj, mico...
Ne znam zbog čega se osećaš tako kako se osećaš, ali reći ću ti nešto:
1) sasvim te razumem, i sama sam veći deo puberteta provela u sličnim raspoloženjima, samo što tada nije bilo foruma na kojima možeš da, nekim kobajagi bliskim, a u stvari sasvim dovoljno udaljenim ljudima, pokažeš svoja osećanja, pa da se negde odrediš na osnovu njihovih reakcija;
2) ako ti ove pisanije pomažu da se koliko-toliko oslobodiš tih osećanja - samo raspali, to je najbezbolniji način da pomogneš sebi.

I naravno, stoji sve što je VilleLover rekla: svi te ovde volimo, i tvoje trenutno emotivno stanje nikoga ovde ne ostavlja ravnodušnim; ali takođe imaj na pameti da postoje tebi bliskiji ljudi koji te mnogo više vole, i koji sigurno osećaju tvoju patnju, bilo da im ti govoriš o tome ili ne, a to je tvoja porodica.
Kad se sve to sabere, nije ni tako loše za utehu, zar ne?
Ali, nećemo više da guramo nos u tvoje lične stvari; tekst je divan, i kao što sam već rekla, ako te to oslobađa - nastavi da pišeš o tome i da deliš to sa nama.
A kada budeš želela razgovor - svi ćemo biti tu.

Kontam ja vas obe, i ja sam imala takve situacije, znam kako vam je, ali sam vremenom shvatila da nista ne dobijam patnjom. Samo samu sebe unistavam. I onda sam odlucila da vise ne bude tako, mlada sam, zasto bih gubila vreme na patnju i tugovanje kad me toliko toga lepog ceka da prozivim?!? Onda sam dooosta razmisljala i shvatila da je zivot onakav kakvim ga mi nacinimo. Zasto bih se "mucila zivljenjem", kako Chris kaze, kad ne moram? Samo od mene zavisi! Ako odlucim da ne pridajem vaznost sitnicama, da se potrudim da probleme sto pre resim umesto da se oko njih nerviram, a ako ne mogu da resim, Boze moj, preziveli su to mnogi pre mene, i prosli kroz sve to, zasto ne bih i ja mogla?!? Ali ako vec moram da prolazim kroz to, potrudicu se da sto vise sacuvam sebe, da ne padnem u depresiju ili tako nesto, i da izvucem neku pouku iz toga!
Srecno!

(ovo se odnosi i na Lenorin ),znachii,potrudicu se

Ovako, prvo da vam zahvaoim sto ste odvojili vreme da procitate ovo sra**e. Trenutno je moj pogled na zivot takav, ali se iskreno nadam da ce se promeniti. Desile su mi se neke stvari koje ce zauvek da ostave oziljke na mom srcu. Lenore, rado bih se obratila nekome iz porodice, ali je problem sto je porodica ta koja me navodi na ovakvo raspolozenje i situaciju. Drustvo, hm... Vecina ne razume ili jednostavno ne moze da pomogne, jer ni ja ni oni ne mogu protiv osoba iz moje porodice. Ja se iskreno nadam da cu promeniti svoj pogled na svet i na zivot uopste. Kao sto je Wander rekla, ne treba gubiti vreme na patnju, a ja sam toga vise nego svesna, ali... Neka visa sila mi ne daje da idem napred. Takva sam ja, kad me 'uhvati' jedno osecanje, ne mogu da ga se 'otresem' dok se citava situacija ne sredi. Pokusavam vec neko vreme da resim sve probleme, ali sam ili glupa ili nesposobna. Volela bih da mogu da pricam o tome, ali osecam da nisam spremna da podelim svoju situaciju i osecanja. Bar ne u potpunosti. Posebno zato sto se ne ponosim jednim delom te moje price, ali uopste. I jako se plasim da ce biti gore od ovoga, jer uvek moze gore, a onda mi nema spasa.

Jos jednom: hvala.

Sunce moje, nisi ti ni glupa ni nesposobna. Žao mi je što imaš probleme upravo sa porodicom, ali i dalje ne smeš da gubiš iz vida da su upravo to ljudi koji te najviše na svetu vole, i šta god se događalo među vama, to će uvek biti tako.
Znaš za onu izreku: Bog nam daje samo onoliko koliko možemo da ponesemo na svojim plećima. Kakav god problem da imaš, upamti jedno, jer je tako i nikako drugačije: ne postoje nerešivi problemi. Sve što ti se događa, događa se sa nekim razlogom, koji ti možda (i vrlo verovatno) nikad nećeš do kraja shvatiti. Ali, moraš da imaš poverenja u to da postoji nešto što je veće od nas i naših želja, planova, ili čega god, i što nas upravlja nekim kursom koji nama nije uvek jasan, ali se nekako na kraju ispostavi da je bio dobar.
I ta patnja koju osećaš je dobra jer te pročišćava od nečega što bi možda izgledalo mnogo gore, i bilo mnogo teže za podneti. Koliko god možda nakaradno zvučalo, probaj da nađeš neko zadovoljstvo u toj patnji, da uživaš u njoj, zato što je upravo patnja ono što nas čini najprijemčivijima za neke velike životne zaključke i saznanja.
I sad ću stvarno da ućutim, već sam preterala sa filozofiranjem.
Ako bude bilo potrebno da opet progovorim - recite.