Samo da znate, ovo radim vrlo stidljivo...

Izvinjavam se što mešam ćirilicu i latinicu, ali sve sam ih kucala ćirilicom... latentni patriota...



"...Савладамо ли простор, остаје нам само ОВДЕ.
Савладамо ли време, остаје нам само САДА. Зар не
мислиш да ћемо се на том путу, између Сада и Овде,
ипак повремено сретати?"

Ричард Бах
"Галеб Џонатан Ливингстон"

Ето... Далеко од тога да си први коме овако, усред ноћи, кувам чај и заговарам га док
кашичица реско лупка о унутрашњост шоље. И ниси први који гледа ова болешљиво жута,
жућкаста светла старог салона, старинског салона, прастаре породичне
библиотеке, ко зна које породице, у ко зна којој богатој вили, ко зна где. Ниси
први. Вероватно ниси ни последњи. Али се надам да ћеш потрајати бар до јутра,
да ми правиш друштво у овој мемли, у овој гомили књига, осети како мирише
литература. Ја сам стара, знаш. Не зато што сам старија од тебе, ја сам
универзално стара, сећам се ствари којих се нико не сећа више, то чини старост,
зар не? Молим те, слушај ме још мало, и не реци да сам ти досадна, да ме не
разумеш. Ја ћу ти пружити уточиште, али не знам зашто ти је оно уопште
потребно. Али, знаш, немој после само да истрчиш када угледаш првог свица како
трепери по пољу. Још је ноћ. И ко зна колико ће још трајати. Можда... можда ова
ноћ и нема крај. Можда ће ова ноћ трајати докле год буде било чаја, и докле год
литература буде овако влажно мирисала у овој старој, лоше осветљеној библиотеци
са изанђалим стилским столицама. Али, признај да нема бољег места за попити чај
са пријатељем. Ако ти ова тишина не прија, могу да одшкринем коју страницу...
речи увек теже да побегну, да уђу у нечије очи. Знам ја да би ти сада волео да ти
ја причам о нечему, али... мили мој, све су те приче већ испричане. Истрошили
су их неки други усамљеници, давно пре мене. А ти, веверице, не видиш да је све
то већ у теби. Затвори очи. Не држи ме за руке, јер тамо где би ти сада – ја не
могу. Ја морам да заливам ову литературу. Иди и пробуди се тамо где твоји снови
још чекају спаковани по фиокама.
И... не брини. Знаш где ћеш ме наћи.

woohoo...ti si ovo pisala??Predivno je,stvarno...to ti kazem ja,koja se bas retko odusevi necemu sto procita.. znaci,divno :-)))

˝После узнемирујућег сазнања, осећала сам се чудно. У ствари, осећала сам се чудно и
пре тога, откако сам устала из кревета. Трудила сам се да не изгубим ˝ведрину духа˝;
отишла сам поподне.
У трамвају сам размишљала, знам да јесам, шта сам друго могла да радим, али не могу да се
сетим о чему и шта сам смислила. Падала је нека сетна кишица са градићем и
суснежицом, сијалице су се жутеле свуда по граду, људи су нервозно шљапкали по
бљузгавици – ништа необично. Па, ипак, било је мелодије у свему томе, оне тужне,
носталгичне, недужне мелодије које ме попут савести прати кроз претпразничну
гужву, сваког децембра, наново ме враћа у осамдесет трећу, у осамдесет четврту,
у осамдесет пету, у ОНАЈ децембар, или који је већ месец био, када ми је снег
био преко колена, улица ћутала у студеној измаглици зимског праскозорја, а црне
војничке чизме гласно шкрипале по снегу који је светлуцао, мислила сам да су се то
звезде спустиле да могу да их видим, јер нисам могла да подигнем главу од капуљаче
и шала који ми је покрио пола лица; враћа ме у старо централно обданиште, на ону
стазу од белих каменчића која је по средини мало издигнута, враћа ме у онај осећај
потпуне невиности која је у исто време свесна и несвесна себе саме, осећај маленкости
која покреће читав универзум.
Све је то живело и умрло у мени док је трамвај завијао око Славије ка Београдској, а галама
саобраћаја и помахниталих сирена доводила нерве до стања затегнутости (додуше, не моје).
После више не знам о чему сам размишљала. Заправо сам ˝мисаоно посматрала˝ сваки већ
познати детаљ између Правног и Цветка. Махинално сам сишла станицу раније и отишла
код М.-а. Испричала сам му све што се догодило, не могавши при том да обуздам смех,
као да ме је право изненађење затекло тек тада. Вечерали смо, одиграли јамб, онда сам их
одрала у картама, и све време сам била искрено добро расположена.
Када сам се, у сред ноћи, враћала кући, снег је крупно падао, било је тихо, и ја сам,
после дуго времена, осетила као да се све то мени није ни десило, као да је све
заиста остало у оном сну; све је деловало нестварно, измишљено, и ја сам, као
на крају неког филма, са осећајем буновне лаганости корачала сама полузавејаним
стопама неког непознатог пролазника чији је живот у том тренутку шаптаво тонуо
у сан.˝

Bravo, Lenore! Daj još, baš bih volela da pročitam... ako ti nije teško da kucaš, naravno. Imaš "ono nešto".

Heh... danke
Čekaj... da još neko pročita ovo što sam postavila do sad.. nekako ne volim previše da se eksponiram odjednom...
I ovo mi je... kao da sam se skinula gola, da prostite na poređenju, ali stvarno se tako osećam.

vidis, poezija me retko rasplace, ali ovo... upravo placem kao sto nisam dugo, dugo plakala, a ne znam cak ni tacno zasto,tj. sta me je to tacno rastuzilo, ali u svakom slucaju, ovo je prelepo...

Ovo je stvarno predivno i bas budi emocije!

Evo nečega potpuno drugačijeg od ove prethodne patetike:

Цео дан ми игра десно око. Откако сам се пробудила. Јуче ми је играло
лево, али сам то (сувише олако) приписала неиспаваности и премору. Међутим,
данас сам се већ замислила. Нешто се ту дешава. Покушавам да одгонетнем – шта.
(ШТА?)
Наравно, одмах сам (онако простодушно) претпоставила да треба нешто да
ВИДИМ. Устала сам, умила се, и почела да загледам по стану. Пажљивије него што
то обично чиним. Неколико пута сам прошетала кроз све просторије, испитујући
детаље, ширећи оно десно око колико сам могла, али нисам наишла ни на шта
вредно нарочите пажње. Све је било како треба. Почешала сам се по глави. Можда не треба да тражим нешто необично, помислила сам. Нешто ми промиче. Да пробам са обичним стварима. Поново сам проњушкала по стану. Приметила сам прашину на полицама са књигама. Да кренем
одатле. Побрисала сам је. Затим сам снимила неке мрвице по тепиху. Потегла сам
усисивач и усисала целу собу. Пребрисала сточић и неколико стакала. Угланцала
монитор и екран телевизора. Све то ми је одузело поприлично времена; међутим,
око није престајало да жмирка. Скувала сам кафу и села – збуњена. Још нешто ме
је узнемиравало. Зашто јуче лево, а данас десно. Нешто ми промиче. Али, како да
гледам у правом смеру, кад не знам којим оком треба да гледам? Океј, игра ми
десно око, значи да вероватно треба да гледам десним. Али, то значи да је јуче
требало да гледам левим, а нисам, јер нисам обратила пажњу. Дакле – ако данас и
успем да видим то што треба да видим, и даље ће ми фалити лева страна. Хм.
Мислим да ће најбоље бити да се ја само понашам нормално. Ако је у питању нешто
заиста важно, приметићу и ако се не будем много напрезала.
Изашла сам до града. Обавила сам пар ствари, и прошетала мало
посматрајући око себе, али без икаквог оптерећења. И ево шта сам све видела:

У Пионирском парку једна врана је упорно завитлавала великог ротвајлера, прелећући тик изнад његове главе, да би онда одлетела на грану. Пас је револтирано лајао, али се чинило да ипак ужива у тој игри. У Српских владара један човек је поправљао нешто на крову зграде градске скупштине; наспрам светлог неба, изгледао је као нека оживела камена статуа. На Тргу републике делили су балоне у свим бојама. У Кнез Михаиловој један жонлгер је изводио тачку са лоптицама и штаповима. У галерији САНУ била је изложба италијанског апстрактног сликарства. На Платоу су студенти Филoзофског факултета поново протестовали, уз гласан рок и духовите транспаренте. У аутобус градског превоза ушла је учитељица са целим одељењем првог разреда. Гомила крезавих, шарених патуљака вриштала је углас кад год је аутобус улазио у кривину, а онда су се гласно кикотали када би учитељица покушала да их примири. Изашли су после две станице, а путници су се смејали све до Миријева.
Стигла сам кући, и даље се питајући да ли ми је ипак промакло нешто.
Касније, док сам се спремала да легнем, схватила сам да је око престало да ми игра, а да уопште нисам то приметила. Узела сам књигу, али мислим да нисам стигла ни до дна стране – заспала сам са наочарима на носу.

* * *

Ујутро сам у сандучету нашла писмо, али мислим да то нема никакве везе са тим што ми је око цео дан играло.

Sviđa mi se. Da, treba da vidimo neke stvari koje čine svakidašnjicu, a upravo to je lepo, ono što tražimo... Sve je tu, oko nas, samo to treba da pronađemo, uočimo... Iako, često, zauzeti rešavanjem nekih problema, ne vidimo takve sitnice.
Ovaj deo mi se posebno sviđa:

Lenore ::

Зашто јуче лево, а данас десно. Нешто ми промиче. Али, како да гледам у правом смеру, кад не знам којим оком треба да гледам? Океј, игра ми десно око, значи да вероватно треба да гледам десним. Али, то значи да је јуче требало да гледам левим, а нисам, јер нисам обратила пажњу. Дакле – ако данас и успем да видим то што треба да видим, и даље ће ми фалити лева страна. Хм. Мислим да ће најбоље бити да се ја само понашам нормално. Ако је у питању нешто заиста важно, приметићу и ако се не будем много напрезала.

Ovo me je asociralo na ljubav. Može biti metafora, u nekim situacijama, ako zamenimo levo i desno oko za dve moždane hemisfere - levu (razum) i desnu (osećanja).
I još nešto: imam jezičku nedoumicu. Primetila sam da često rečenicu započinješ sa "Ali,". Pišući pismeni, isto to sam učinila, ali mi je profesorka to precrtala, rekavši da je to neispravno. Ko je u pravu?
Inače, samo nastavi da (nam) pišeš i da (nas) inspirišeš!

_________________
Where's your will to be weird?

Jako mi se svidja! I puno je vedrije nego prethodna dva. Stvarno inspirise, jer me podseca koliko se cesto nerviram zbog beznacajnih stvari, a onda shvatim da uopste nije glupost citava stvar sa polupunom i polupraznom casom, mozes da primetis gomilu veselih prvaka u autobusu ili mozes da primetis kako su ti opet izgazili tek oprane patike...

Hvala vam, dušice! Drago mi je da vidim da vas je nagnalo da neko razmišljanje, čak ste uspele da pronađete u njoj neka značenja koja ja uopšte nisam imala na umu dok sam pisala! I to je sjajno, jer čovek, dok piše, i ne može da zna koja će sve značenja tekst imati kad bude gotov, on samo uobličava svoje utiske i misli, a tek posle tekst "oživi" i može da pokaže svoje pravo značenje. Zato je književnost tako čarobna.

Bitter, što se tiče tvog pitanja, u principu gramatički jeste nepravilno počinjati rečenicu sa "Ali", zato nas nastavnici i profesori uče da to ne radimo. Naglašavam, GRAMATIČKI.
U proznom tekstu, pak, gramatičke nepravilnosti su legitimna stvar, jer postaju osobenost stila i sredstvo uobličavanja. Tzv. pesnička sloboda. To je takoreći dozvoljeno, jer umetnički diskurs u književnom tekstu ne može do kraja da se povinuje rigidnim pravilima gramatike, a da pri tom ne ošteti estetsku stranu dela.
Dok si u školi, jezik treba učiti po gramatičkim pravilima, jer tek kada ih sve savladaš imaćeš puno pravo da ih, kao zreo pisac i uopšte neko ko se bavi jezikom, kršiš i obilaziš na prihvatljiv način.

Veoma lepo...Ja nikada necu moci tako lepo da pisem...Dovoljno je reci da sam odusevljena...Veoma lepo,veoma inspirativno,veoma...veoma...veoma SVE!
Imam i ja nesto,ali to su vise neke price,ono lepo bas,al ne znam dal to da postavim ovde...