Naslov teme je jasan.
Postavljajte njegove pesme koje su vas negde pokrenule, pa ćemo ih komentarisati, pišite o njegovom životu, radu, drugim delima, ako imate neke zanimljive informacije ili anegdote vezane za njega (a on je bio takav lik da vas uveravam da će se tu štošta naći), podelite ih sa nama, postavljajte sličice, ilustracije...

Da, nešto bih htela da naglasim, a to bi trebalo da važi i za druge teme na ovom forumu: prilikom informisanja članova o nekom umetniku, ili uopšte ličnosti, izbegavajte copy/paste sa Wikipedije ili drugih servisa tog tipa, jer mi se čini da to mnogo koči diskusiju. Mislim da bi bilo lepše i efektnije ako svako iznese nešto što već sam zna o datoj temi, jer na taj način može da se gradi rasprava.
Naravno, služićemo se izvorima informacija, ali bih vas zamolila da to radimo tako što ćemo se prvo sami informisati, a onda to izneti ovde svojim rečima. Ja bar mislim da je tako najbolje.

Dakle, Bodler.



Za početak, evo jedne pesme koju sam već postavila u nekoj temi na nečiju molbu, i čije se poslednje strofe nalaze u mom potpisu. Odabrala sam prvo nju, jer je retka i teško se nalazi.

Uživajte.


HEOTONTIMORUMENOS

Udariću te bez ljutine
i bez zle mržnje, kao mesar,
kao Mojsije stenu negdar!
I tvom ću oku iz dubine,

da vode svojoj dam Sahari,
prosut sve vale mračnog jada.
Moja će želja puna nada
vrh slanih suza da krstari

kao brod na pučini punoj,
a sred mog srca da ga leče
tvoji će dragi grcaji da ječe
kao doboš što zove u boj!

Nisam li pogrešno sazvučje
usred božanske simfonije,
zbog nezasitne Ironije
koja me razdire i vuče?

U mom je glasu, ta kreštava!
Sva mi je krv, to piće mutno!
Ja sam ogledalo zloslutno
gde rospija se udešava!

Ja sam ožiljak i korbač!
Ja sam šamar i lice golo!
Ja sam i krakovi i kolo,
i žrtva nevina i koljač!

Ja sam svog srca čudovište,
- Jedan od onih otuđenih
na večiti smeh osuđenih,
al' koji se ne smeju više!

(preveo Kolja Mićević)

*Heotontimorumenos je naziv jedne drame rimskog komediografa Terencija (195/185–159 pre nove ere) i znači: onaj koji sam sebe kažnjava.

1857. godine, u štampi su se pojavile dve knjige koje su potpuno uzdrmale čitalačku - i ne samo čitalačku - javnost, i obe završile - na sudu!
U pitanju su Gospođa Bovari Gistava Flobera i Cveće zla Šarla Bodlera. Obe su bile pod optužbom "moralne nepodobnosti", najblaže rečeno. Pariz je vrištao o tome kako te knjige vređaju javni moral i građanske vrednosti, kako nepovoljno utiču na mlade, i tra-la-la sve u tom stilu. Flober je uspeo da odbrani svoju knjigu, i oslobođen je optužbi, a Bodler, koji je i sam o sebi mislio kao o neshvaćenom mučeniku, odležao je zatvorsku kaznu, a Cveće zla je objavljeno u cenzurisanoj verziji. Šest pesama je izbačeno. Objavljene su kasnije, u drugom i trećem izdanju, kada je postalo jasno da je Bodler zaista značajan umetnik, a ne tek neki bludnik i kriminalac.

Zašto je došlo do ovoga?

Zato što su obojica umetnika digli svoj glas i progovorili o nečemu što se do tada u umetnosti javljalo u dosta ublaženom obliku, ulepšano i zapakovano u prihvatiljive forme.

Pored stvari koje su se smatrale "nemoralnim", Bodler je zastupao stavove i ideje do tada nečuvene, no za koje će se uskoro pokazati da zaista predstavljaju prevrat u odnosu na dotadašnju umetnost i da otvaraju vrata modernom dobu.
"Modernitet", piše Bodler, "se sastoji u tome da se u pustinji modernog grada vidi ne samo čovekova beda i propast, već da se u tome otkrije do tada neslućena lepota."
Važno je pomenuti da je posle otkrića Poa (negde 1852.) došlo do izvesne promene u Bodlerovom stvaralaštvu. Ukoliko je njegova poezija do tada i bila koliko toliko obuzdana, Poove ideje, njegova mračna dubina i imidž "prokletog umetnika" naišle su na plodno tlo u umu francuskog pesnika.
Iako i sam potekao od romantičara, Bodler je mnoge njihove ideje kritikovao i preoblikovao. Smatrao je da je priorda, uzeta sam za sebe, odvratna, i da se lepota ne nalazi u njoj samoj, već da čovek, umetnik, mora kroz forme prirode koje će posmatrati kao simbole, da dođe do one prave lepote koja se nalazi negde izvan domašaja zemaljskog oka. Priroda je ružna, ali u toj ružnoći umetnik mora pronaći formulu lepote. Priroda je ružna, ali ona je jedina čovekova stvarnost, i on iz nje mora istisnuti lepotu.
Sredinom devetnaestog veka, ove ideje su bile revolucionarne. Međutim, brzo su prihvaćene, i posle Bodlera oformila se čitava škola takozvanih simbolista koji su, takođe se donekle pozivajući na Poa (Malarme ga je prevodio) dalje razradili ideju umetnosti kao simbola, ali Bodlerovo mračnjaštvo i ekscentričnost su ostali usamljena pojava.
U dvadesetom veku, pogledi na njegovu poeziju su se znatno izmenili, mogli su se sagledati iz više uglova, dobili su nove sadržaje. Jedan eminentni stručnjak je u nekoj studiji izjavio da je "Cveće zla najznačajnija zbirka poezije ikad objavljena u Evropi".
Ja se slažem sa njim.

ja sam negde procitala da nije odlezao zatvorsku kaznu ipak, iako je trebalo... no, nije ni bitno...
meni je Himna lepoti najbolja, iskreno mislim da je Albatros malo precenjena, bila je u zbirci najlepse francuske poezije koju sam jednom citala, i jednostavno mislim da je on imao puno boljih pesama, ali ta je nekako postala najpoznatija...

Pa, postala je najpoznatija jer na transparentan, i zaista jedinstven način obrađuje everlasting temu: o prirodi pesničkog bića. Iskreno, meni je na tu temu mnogo jača pesma Rođenje pesnika, koja se u zbirci nalazi, ja mislim, odmah iza Albatrosa.

Nisam sad uz svoju knjigu, ali čim je se domognem, napisaću vam jednu pesmu koja je mene ostavila bez daha.
:cyclops:

Albatros

Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov let
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

31.10.2006., 17:26
CIGANI NA PUTU

Prorocansko pleme, pogleda ohola,
Juce na put krenu, nosec male svoje
Na ledjima ili dok ih gladne doje
Uvek spremnim blagom prsa sto su gola.

Muskarci s oruzjem idu pokraj kola
Gde zene i deca scucureni stoje
Upiruci nebu sneni pogled sto je
Umoran od varki i od crnog bola.

U samotnoj svojoj peskovitoj kuci
Popac cim ih spazi, pesmu udvostruci
Sibela zelenim prirodu ogrne.

S hridi slap potece, olista pustara
Pred tim putnicima kojim se otvara
Obicno kraljevstvo buducnosti crne.

SMRT LJUBAVNIKA

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanjeće dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Andjeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu. ( prev. Branimir Živojinović)


ALBATROS

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja što nad ljutim vrlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti,zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu ko veslima na obadve strane.

Maločas prrekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mormar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči. (prev.Božidar Kovačević)

Pesmu pod nazivom Pribiranje- nemam.

--------------------------------------------------------------------------------

didon10.10.2006., 17:28
Hvala ti puno na tvojoj azurnosti,sto se tice pesme Pribiranje ili Recueillement, Branimir Zivojinovic je upravo tako preveo...ocigledno da nemas nikakav prevod od Danojlica je r mi je upravo on potreban zbog komparativne analize sa ostalima zato sto on ne smatra dobrim ove novije prevode, pa sam htela da vidim u kako je on uspeo i da li bolje od ostalih da prenese Bodlerov svet i sve one emocije koje Bodlerovi stihovi bude kad ih citamo u originalu.Ako slucajno naletis na neki pnjegov prevod, najbolje ove tri pesme ti mi posalji...
Hvala ti puno pa ako mogu nesto da ucini za tebe tu sam...
Cao

--------------------------------------------------------------------------------

Bi210.10.2006., 22:11
Ma,ok. Ako slučajno naletim, dobro si rekla..važi. Šaljem ti na pp. Pozz

--------------------------------------------------------------------------------

dadel21.10.2006., 09:41
Sta je Gustav flober rekao o Cvecu zla.
" Iskreno receno to (Cvece zla) mi se dopada i odusevljava me.
Vi ste nasli nacina da podmladite romantizam. Vi ne licite ni na koga
(Sto i jeste osnovni kvalitet). Orginalnost stila proistice iz zamisli.
Volim vasu oporost s onim njenim jezickim tananostima sto je jos vise
isticu, kao rezbarija na tankoj ploci...Jednom recju, u vasoj mi
se knjizi pre svega dopada to sto u njoj umetnost ima prednost.
Vi ste postojani kao mramor i prodorni kao engleska magla".
Gustav Flober, 1857

--------------------------------------------------------------------------------

divlja31.10.2006., 11:34
SMRT LJUBAVNIKA


Imacemo postelje, cele u mirisu,
I divane duboke, grobnicama slicne,
Po stalcima cvetove neke neobicne
Sto u lepsem podneblju za nas cvetali su.


Do poslednje iskre ognja zivotnoga
Nasa srca bivace dve luce, dva plama
Ciji dvostruk odblesak blistace u nama
Iz zrcala blizanackih duha tvog i moga.


U vece od misticnog rujnoplavog kresa
Mi cemo razmeniti samo jedan blesak,
Kao zbogom poslednje, jecaj neizmeran;


A onda ce Andjeo u sobu nam uci,
Da ponovo ozivi, radostan i veran,
Potamnela zrcala i ugasle luci.

HIMa_123, bravo za izbor prevoda, najbolji je. Kolja Mićević rules!!!

Evo pesme koju sam vam obećala pre neki dan.

S HALJINAMA VALNIM...

(ovo je, zapravo sonet pod rednim brojem XXVII u zbirci, nazvan po početku prvog stiha.)

S haljinama valnim gde sedef treperi,
čak i kad korača zamišljam da pleše,
kao duge zmije dok vešti žongleri
na vrhu od štapa kreću ih bez greške.

Kao mutni pesak i plavet ponora,
neosetni na svu čovečansku patnju,
kao duge pruge razjarenih mora,
ona napreduje nehajna na pratnju.

Glatke oči zdane od preljupkih ruda,
a priroda ovom čudu simboličkom,
gde je anđel čedni sa sfingom antičkom,

gde je zlato, čelik, sjaj i nakit svuda,
odbleskuje zavek, poput zvezde sinje,
hladno veličanstvo žene nerotkinje.

dopadaju mi se ove pesme......ali mislim i da covek malo mora da se udubi dok cita ne moze samo da predje pogledom i da shavti o cemu se radi..

ah Bodler... Od njega sam samo procitao Cvece Zla... iskreno nasha biblioteka ima izbor knjiga...

joj boze,znaci najezim se kada citamnjegove pesme,stvarno su...nenzam....

PRODANA MUZA

O Muzo mog srca, dragano palata,
čim ćeš, kad Januar stigne s Vetrinama,
kad sutone snežne pritisne zla čama,
zgrejat modre stope koje studen hvata?

Da li ćeš oživet ramena od kama
noćnim sjajem koji šiklja sa doksata?
Da li s plavog stropa braćeš berbu zlata
kad kao i kesa budeš prazna sama?

Moraćeš da hleba zaradiš bar koru,
da kandilom kadiš k'o dečak u horu,
da pevaš Te Deum premda nemaš vere,

il', k'o pajac gladni, da otrkivaš draži
i smeh slit sa suzom što te tajno vlaži,
da usne prostaka mogu da se cere.

(* Te Deum - lat: Slava Tebi, Bože - iz jedne stare crkvene himne koja je nastala još u 4. ili 5. veku, a i danas se zadržala u katoličkim misama)

Aaaa, kako je moguce da ja uopste nisam primetila ovu temu??????
Pa ja stvarno nisam normalno...
No, Sarl Bodler, reci su suvisne.



GRIZNJA SAVJESTI

Spavala kad budes, ljepotice mracna
na dnu spomenika od crna mramora
pa ti stan i krevet budu jama placna
od kise i rupa t'jesna, bez otvora;

kad ce kamen - tistec plasljive ti grudi
i bokove, koji za mekocu znaju -
pr'jecit srcu tvome da se, zelec, budi,
a nozi da trci putem, k dogadjaji:

grob, taj pouzdanik sanje mi beskrajne
(raka razumije pjesnika), u vajne
noci bez sna, r'jet ce: "Da l' ti br'jedi sade,

kurtizano jadna sto ne upoznade
za cim mrtvi placu?" - I na te crv ce sjesti
i kozu ti gristi ko griznja savjesti