Naša proza, i sve što na prozu liči

Samo da znate, ovo radim vrlo stidljivo...

Izvinjavam se što mešam ćirilicu i latinicu, ali sve sam ih kucala ćirilicom... latentni patriota...



"...Савладамо ли простор, остаје нам само ОВДЕ.
Савладамо ли време, остаје нам само САДА. Зар не
мислиш да ћемо се на том путу, између Сада и Овде,
ипак повремено сретати?"

Ричард Бах
"Галеб Џонатан Ливингстон"

Ето... Далеко од тога да си први коме овако, усред ноћи, кувам чај и заговарам га док
кашичица реско лупка о унутрашњост шоље. И ниси први који гледа ова болешљиво жута,
жућкаста светла старог салона, старинског салона, прастаре породичне
библиотеке, ко зна које породице, у ко зна којој богатој вили, ко зна где. Ниси
први. Вероватно ниси ни последњи. Али се надам да ћеш потрајати бар до јутра,
да ми правиш друштво у овој мемли, у овој гомили књига, осети како мирише
литература. Ја сам стара, знаш. Не зато што сам старија од тебе, ја сам
универзално стара, сећам се ствари којих се нико не сећа више, то чини старост,
зар не? Молим те, слушај ме још мало, и не реци да сам ти досадна, да ме не
разумеш. Ја ћу ти пружити уточиште, али не знам зашто ти је оно уопште
потребно. Али, знаш, немој после само да истрчиш када угледаш првог свица како
трепери по пољу. Још је ноћ. И ко зна колико ће још трајати. Можда... можда ова
ноћ и нема крај. Можда ће ова ноћ трајати докле год буде било чаја, и докле год
литература буде овако влажно мирисала у овој старој, лоше осветљеној библиотеци
са изанђалим стилским столицама. Али, признај да нема бољег места за попити чај
са пријатељем. Ако ти ова тишина не прија, могу да одшкринем коју страницу...
речи увек теже да побегну, да уђу у нечије очи. Знам ја да би ти сада волео да ти
ја причам о нечему, али... мили мој, све су те приче већ испричане. Истрошили
су их неки други усамљеници, давно пре мене. А ти, веверице, не видиш да је све
то већ у теби. Затвори очи. Не држи ме за руке, јер тамо где би ти сада – ја не
могу. Ја морам да заливам ову литературу. Иди и пробуди се тамо где твоји снови
још чекају спаковани по фиокама.
И... не брини. Знаш где ћеш ме наћи.

woohoo...ti si ovo pisala??Predivno je,stvarno...to ti kazem ja,koja se bas retko odusevi necemu sto procita.. znaci,divno :-)))

˝После узнемирујућег сазнања, осећала сам се чудно. У ствари, осећала сам се чудно и
пре тога, откако сам устала из кревета. Трудила сам се да не изгубим ˝ведрину духа˝;
отишла сам поподне.
У трамвају сам размишљала, знам да јесам, шта сам друго могла да радим, али не могу да се
сетим о чему и шта сам смислила. Падала је нека сетна кишица са градићем и
суснежицом, сијалице су се жутеле свуда по граду, људи су нервозно шљапкали по
бљузгавици – ништа необично. Па, ипак, било је мелодије у свему томе, оне тужне,
носталгичне, недужне мелодије које ме попут савести прати кроз претпразничну
гужву, сваког децембра, наново ме враћа у осамдесет трећу, у осамдесет четврту,
у осамдесет пету, у ОНАЈ децембар, или који је већ месец био, када ми је снег
био преко колена, улица ћутала у студеној измаглици зимског праскозорја, а црне
војничке чизме гласно шкрипале по снегу који је светлуцао, мислила сам да су се то
звезде спустиле да могу да их видим, јер нисам могла да подигнем главу од капуљаче
и шала који ми је покрио пола лица; враћа ме у старо централно обданиште, на ону
стазу од белих каменчића која је по средини мало издигнута, враћа ме у онај осећај
потпуне невиности која је у исто време свесна и несвесна себе саме, осећај маленкости
која покреће читав универзум.
Све је то живело и умрло у мени док је трамвај завијао око Славије ка Београдској, а галама
саобраћаја и помахниталих сирена доводила нерве до стања затегнутости (додуше, не моје).
После више не знам о чему сам размишљала. Заправо сам ˝мисаоно посматрала˝ сваки већ
познати детаљ између Правног и Цветка. Махинално сам сишла станицу раније и отишла
код М.-а. Испричала сам му све што се догодило, не могавши при том да обуздам смех,
као да ме је право изненађење затекло тек тада. Вечерали смо, одиграли јамб, онда сам их
одрала у картама, и све време сам била искрено добро расположена.
Када сам се, у сред ноћи, враћала кући, снег је крупно падао, било је тихо, и ја сам,
после дуго времена, осетила као да се све то мени није ни десило, као да је све
заиста остало у оном сну; све је деловало нестварно, измишљено, и ја сам, као
на крају неког филма, са осећајем буновне лаганости корачала сама полузавејаним
стопама неког непознатог пролазника чији је живот у том тренутку шаптаво тонуо
у сан.˝

Bravo, Lenore! Daj još, baš bih volela da pročitam... ako ti nije teško da kucaš, naravno. Imaš "ono nešto".

Heh... danke
Čekaj... da još neko pročita ovo što sam postavila do sad.. nekako ne volim previše da se eksponiram odjednom...
I ovo mi je... kao da sam se skinula gola, da prostite na poređenju, ali stvarno se tako osećam.

vidis, poezija me retko rasplace, ali ovo... upravo placem kao sto nisam dugo, dugo plakala, a ne znam cak ni tacno zasto,tj. sta me je to tacno rastuzilo, ali u svakom slucaju, ovo je prelepo...

Lenore ::Heh... danke
Čekaj... da još neko pročita ovo što sam postavila do sad.. nekako ne volim previše da se eksponiram odjednom...
I ovo mi je... kao da sam se skinula gola, da prostite na poređenju, ali stvarno se tako osećam.

hahh,ovo ti je dobro

Ali realno,vec sam ti rekla though,price su awsummm...mnogo mi se svidjaju.
Ali ako mislis da treba jos da wait-ujes dok ne stavish nove,ok ,cekacemo !

nego,sto samo nas tri komentarisemo ovde?!
Ljudovi ,citajte ovooo...i komentari obaveznooo :-)))

stone hearted darling ::vidis, poezija me retko rasplace, ali ovo... upravo placem kao sto nisam dugo, dugo plakala, a ne znam cak ni tacno zasto,tj. sta me je to tacno rastuzilo, ali u svakom slucaju, ovo je prelepo...

O, bože... rasplakala sam jednu Škorpiju... YES!!!

hehe... šalim se, draga.
Ama, šta li te je rasplakalo tu? A, jesu malo patetične...
Anyway, koji god da su razlozi, mogu ti reći da i ovakvi komentarai prijaju mojoj sitnoj, izgladneloj sujeti... što smo mi ljudi gadni...

Ovo je stvarno predivno i bas budi emocije!

Evo nečega potpuno drugačijeg od ove prethodne patetike:

Цео дан ми игра десно око. Откако сам се пробудила. Јуче ми је играло
лево, али сам то (сувише олако) приписала неиспаваности и премору. Међутим,
данас сам се већ замислила. Нешто се ту дешава. Покушавам да одгонетнем – шта.
(ШТА?)
Наравно, одмах сам (онако простодушно) претпоставила да треба нешто да
ВИДИМ. Устала сам, умила се, и почела да загледам по стану. Пажљивије него што
то обично чиним. Неколико пута сам прошетала кроз све просторије, испитујући
детаље, ширећи оно десно око колико сам могла, али нисам наишла ни на шта
вредно нарочите пажње. Све је било како треба. Почешала сам се по глави. Можда не треба да тражим нешто необично, помислила сам. Нешто ми промиче. Да пробам са обичним стварима. Поново сам проњушкала по стану. Приметила сам прашину на полицама са књигама. Да кренем
одатле. Побрисала сам је. Затим сам снимила неке мрвице по тепиху. Потегла сам
усисивач и усисала целу собу. Пребрисала сточић и неколико стакала. Угланцала
монитор и екран телевизора. Све то ми је одузело поприлично времена; међутим,
око није престајало да жмирка. Скувала сам кафу и села – збуњена. Још нешто ме
је узнемиравало. Зашто јуче лево, а данас десно. Нешто ми промиче. Али, како да
гледам у правом смеру, кад не знам којим оком треба да гледам? Океј, игра ми
десно око, значи да вероватно треба да гледам десним. Али, то значи да је јуче
требало да гледам левим, а нисам, јер нисам обратила пажњу. Дакле – ако данас и
успем да видим то што треба да видим, и даље ће ми фалити лева страна. Хм.
Мислим да ће најбоље бити да се ја само понашам нормално. Ако је у питању нешто
заиста важно, приметићу и ако се не будем много напрезала.
Изашла сам до града. Обавила сам пар ствари, и прошетала мало
посматрајући око себе, али без икаквог оптерећења. И ево шта сам све видела:

У Пионирском парку једна врана је упорно завитлавала великог ротвајлера, прелећући тик изнад његове главе, да би онда одлетела на грану. Пас је револтирано лајао, али се чинило да ипак ужива у тој игри. У Српских владара један човек је поправљао нешто на крову зграде градске скупштине; наспрам светлог неба, изгледао је као нека оживела камена статуа. На Тргу републике делили су балоне у свим бојама. У Кнез Михаиловој један жонлгер је изводио тачку са лоптицама и штаповима. У галерији САНУ била је изложба италијанског апстрактног сликарства. На Платоу су студенти Филoзофског факултета поново протестовали, уз гласан рок и духовите транспаренте. У аутобус градског превоза ушла је учитељица са целим одељењем првог разреда. Гомила крезавих, шарених патуљака вриштала је углас кад год је аутобус улазио у кривину, а онда су се гласно кикотали када би учитељица покушала да их примири. Изашли су после две станице, а путници су се смејали све до Миријева.
Стигла сам кући, и даље се питајући да ли ми је ипак промакло нешто.
Касније, док сам се спремала да легнем, схватила сам да је око престало да ми игра, а да уопште нисам то приметила. Узела сам књигу, али мислим да нисам стигла ни до дна стране – заспала сам са наочарима на носу.

* * *

Ујутро сам у сандучету нашла писмо, али мислим да то нема никакве везе са тим што ми је око цео дан играло.

Sviđa mi se. Da, treba da vidimo neke stvari koje čine svakidašnjicu, a upravo to je lepo, ono što tražimo... Sve je tu, oko nas, samo to treba da pronađemo, uočimo... Iako, često, zauzeti rešavanjem nekih problema, ne vidimo takve sitnice.
Ovaj deo mi se posebno sviđa:

Lenore ::Зашто јуче лево, а данас десно. Нешто ми промиче. Али, како да
гледам у правом смеру, кад не знам којим оком треба да гледам? Океј, игра ми
десно око, значи да вероватно треба да гледам десним. Али, то значи да је јуче
требало да гледам левим, а нисам, јер нисам обратила пажњу. Дакле – ако данас и
успем да видим то што треба да видим, и даље ће ми фалити лева страна. Хм.
Мислим да ће најбоље бити да се ја само понашам нормално. Ако је у питању нешто
заиста важно, приметићу и ако се не будем много напрезала.

Ovo me je asociralo na ljubav. Može biti metafora, u nekim situacijama, ako zamenimo levo i desno oko za dve moždane hemisfere - levu (razum) i desnu (osećanja).
I još nešto: imam jezičku nedoumicu. Primetila sam da često rečenicu započinješ sa "Ali,". Pišući pismeni, isto to sam učinila, ali mi je profesorka to precrtala, rekavši da je to neispravno. Ko je u pravu?
Inače, samo nastavi da (nam) pišeš i da (nas) inspirišeš!

Jako mi se svidja! I puno je vedrije nego prethodna dva. Stvarno inspirise, jer me podseca koliko se cesto nerviram zbog beznacajnih stvari, a onda shvatim da uopste nije glupost citava stvar sa polupunom i polupraznom casom, mozes da primetis gomilu veselih prvaka u autobusu ili mozes da primetis kako su ti opet izgazili tek oprane patike...

Hvala vam, dušice! Drago mi je da vidim da vas je nagnalo da neko razmišljanje, čak ste uspele da pronađete u njoj neka značenja koja ja uopšte nisam imala na umu dok sam pisala! I to je sjajno, jer čovek, dok piše, i ne može da zna koja će sve značenja tekst imati kad bude gotov, on samo uobličava svoje utiske i misli, a tek posle tekst "oživi" i može da pokaže svoje pravo značenje. Zato je književnost tako čarobna.

Bitter, što se tiče tvog pitanja, u principu gramatički jeste nepravilno počinjati rečenicu sa "Ali", zato nas nastavnici i profesori uče da to ne radimo. Naglašavam, GRAMATIČKI.
U proznom tekstu, pak, gramatičke nepravilnosti su legitimna stvar, jer postaju osobenost stila i sredstvo uobličavanja. Tzv. pesnička sloboda. To je takoreći dozvoljeno, jer umetnički diskurs u književnom tekstu ne može do kraja da se povinuje rigidnim pravilima gramatike, a da pri tom ne ošteti estetsku stranu dela.
Dok si u školi, jezik treba učiti po gramatičkim pravilima, jer tek kada ih sve savladaš imaćeš puno pravo da ih, kao zreo pisac i uopšte neko ko se bavi jezikom, kršiš i obilaziš na prihvatljiv način.

Veoma lepo...Ja nikada necu moci tako lepo da pisem...Dovoljno je reci da sam odusevljena...Veoma lepo,veoma inspirativno,veoma...veoma...veoma SVE!
Imam i ja nesto,ali to su vise neke price,ono lepo bas,al ne znam dal to da postavim ovde...

Da, da, obavezno postavi!
Pa... i ovo su, kao, neke... "priče"... Mislim... i sama vidiš.
Ja ovo uglavnom nazivam lirskom prozom, ali ljudi me ne uzimaju za ozbiljno.
:alien:

Lenore ::Hvala vam, dušice! Drago mi je da vidim da vas je nagnalo da neko razmišljanje, čak ste uspele da pronađete u njoj neka značenja koja ja uopšte nisam imala na umu dok sam pisala! I to je sjajno, jer čovek, dok piše, i ne može da zna koja će sve značenja tekst imati kad bude gotov, on samo uobličava svoje utiske i misli, a tek posle tekst "oživi" i može da pokaže svoje pravo značenje. Zato je književnost tako čarobna.

Bitter, što se tiče tvog pitanja, u principu gramatički jeste nepravilno počinjati rečenicu sa "Ali", zato nas nastavnici i profesori uče da to ne radimo. Naglašavam, GRAMATIČKI.
U proznom tekstu, pak, gramatičke nepravilnosti su legitimna stvar, jer postaju osobenost stila i sredstvo uobličavanja. Tzv. pesnička sloboda. To je takoreći dozvoljeno, jer umetnički diskurs u književnom tekstu ne može do kraja da se povinuje rigidnim pravilima gramatike, a da pri tom ne ošteti estetsku stranu dela.
Dok si u školi, jezik treba učiti po gramatičkim pravilima, jer tek kada ih sve savladaš imaćeš puno pravo da ih, kao zreo pisac i uopšte neko ko se bavi jezikom, kršiš i obilaziš na prihvatljiv način.

Heh, ja često imam običaj da izvučem iz teksta nešto što niko ne vidi... Nešto što pisac nije hteo da kaže.
Hvala ti na ovom objašnjenju!

Chris, postavi slobodno, baš bih volela da pročitam...

Lenore,tek sad sam skontala da si stavila jos jednu prichicu ovde
Me likeee it mucho
stvarno je dobra,drugacija od prve dve,pozitivnija na neki nacin...mnogo mi se svidza..hocemo josh!

Jao,Lenore,vec zamisljam sebe za 10-tak godina kako svojoj deci pricam da treba da citaju,tada vec poznatog pisca,price tj. tebe.Lepo ja njima kazem:"Citajte to,to su najlepse price ikad napisane."

Chris ::Jao,Lenore,vec zamisljam sebe za 10-tak godina kako svojoj deci pricam da treba da citaju,tada vec poznatog pisca,price tj. tebe.Lepo ja njima kazem:"Citajte to,to su najlepse price ikad napisane."

Umpfh

Lenore ::

Chris ::Jao,Lenore,vec zamisljam sebe za 10-tak godina kako svojoj deci pricam da treba da citaju,tada vec poznatog pisca,price tj. tebe.Lepo ja njima kazem:"Citajte to,to su najlepse price ikad napisane."

Umpfh

Pa zar nisam u pravu?
O,jesam. I tek kao!!!

Evo ja stavljem neki moj rad koji sam napisala pre par minuta... Svaka rec u tekstu je istina tj istiniti dogadjaj... Pricu sam nazvala 'O jednoj ljubavi'...

Nema vise

Super je Chris,lepo,zanimljivo....sve sve...ti si u pitanju il' neka drugarica,nznm...pretpostavljam ti ..jow gubim se vec

Chris ::
Ko sam ja da spasavam ono sto je vec umrlo, da pokusavam da se setim zaboravljenog, da trazim izgubljeno? Ja sam niko do jednog aktera loseg filma sa tuznim krajem, ali niko ne place zbog njega, sem glavnih glumaca.

Cuvali smo ga od drugih, ali ne i jedno od drugog. Jer smo ga nakon duge borbe da nase srce opstane, sami ubili.

Iako nismo dozvoljavali drugima da je uniste, vremenom smo je unistili sami.

Mozda je sreca svo vreme bila tu, vukla me za nogavicu kako bih je videla. Ali sam ja bila isuvise ponosna da bih spustila pogled i videla srecu koja poput uplakanog deteta ceka da je uzmem u narucje. U depresivnoj maniji, jedino mi je preostajalo da gledam u pod kako drugi ne bi videli moju tugu. I ona je bila tu.

Mozda smo oboje previse umorni da nastavimo borbu. Mozda smo se toliko borili protiv drugih da smo poslednju bitku odigrali jedno protiv drugog… I ko je pobednik?

Ovo su najlepši delovi.
Ovo boldirano mi se posebno sviđa, naročito ova reč "odigrali".

Lepo je, ima neku atmosferu koja mi je... poznata.
Ako hoćeš malo "kritičkiji" osvrt, reci. Ali, sve u svemu - dobro je.

Hvala vam... VilleLover, delimicno se odnosi na mene, delimicno na jednu moju jako dobru drugaricu(znace ona)...
Hvala vam, ovo su reci koje su mi dosle u trenutku...
I sta kazete? Jel mogu da prodjem kao neki pisac?

Možeš, Chris, naravno. Talentovana si, to sam ti već rekla. Jako me je ganulo ovo, kao da si mi čitala misli... i nije nikakva tajna da se delimično odnosi na mene...

Chris ::Evo ja stavljem neki moj rad koji sam napisala pre par minuta... Svaka rec u tekstu je istina tj istiniti dogadjaj... Pricu sam nazvala 'O jednoj ljubavi'...

Tako je bilo lepo dok je nasa ljubav trajala. Bilo je kratko, ali nezaboravno, divno. Pitam se zasto mora da bude ovako? Jos uvek nije kasno da se isprave neke greske… Da si me samo pogledao u oci, da si mi verovao, nista od ovoga se ne bi desilo. Znam, reako si ‘Sve je u redu, sve ce biti kao pre’, ali znam, osecam, vidim da to ne mislis stvarno. Ne znam zasto mi ovo radis… Zasto mi ne kazes to sto imas nego me ovako mucis? Ovako me vise povredjujes… Mozda ti to i zelis… Zasto se ovo desava bas nama? Znam da nismo jedini, ali cimo smo ovo zasluzili? Pokusavam da spasem ono malo srece i ljubavi sto je ostalo, ali ne uspevam… Ko sam ja da spasavam ono sto je vec umrlo, da pokusavam da se setim zaboravljenog, da trazim izgubljeno? Ja sam niko do jednog aktera loseg filma sa tuznim krajem, ali niko ne place zbog njega, sem glavnih glumaca. Cak su i oni pomalo ravnodusni, ne znaju tacno sta treba da rade. Da li treba da placu?
Mi lijemo suze, jer nam nista drugo one preostaje. Nasa srca i duse su se spojile u jedno. To srce je kucalo snaznije od bilo kog, niko ga nije mogao slomiti, povrediti. Verovali smo da smo sanzniji od svih. Bili smo toliko ponosni… A onda odjednom… Srce je prestalo da kuca, stalo je… Stitili smo ga od drugih, nismo davali drugima da ga dotaknu… Cuvali smo ga od drugih, ali ne i jedno od drugog. Jer smo ga nakon duge borbe da nase srce opstane, sami ubili. Nismo uvideli da ga mi sami povredjujemo svojim postupcima, pravljenjem pogresnih koraka. Izgovarali smo reci koje su bile lazi, ali smo verovali u njih. Verovali da ce postati istina. Trudili smo se, pokusavali smo, ali mi nismo stvoreni jedno za drugo. Nasa ljubav nije moguca. Iako nismo dozvoljavali drugima da je uniste, vremenom smo je unistili sami.
Pre nego sto sam te srela, pitala sam se gde je sreca? Trazila sam je, nisam je nalazila. Mozda je sreca svo vreme bila tu, vukla me za nogavicu kako bih je videla. Ali sam ja bila isuvise ponosna da bih spustila pogled i videla srecu koja poput uplakanog deteta ceka da je uzmem u narucje. U depresivnoj maniji, jedino mi je preostajalo da gledam u pod kako drugi ne bi videli moju tugu. I ona je bila tu. Sreca me je cekala. To je bio dan kada sam prestala da tragam za srecom i ona se pojavila sama. Shvatila sam koliko sam bila glupa, jer nisam uvidela ranije da mi je sreca pred nosom.
Taj dan je bio dan kada si ti usetao u moj zivot. Lep, zgodan, strastven… Za mene, savrsen. Drugi su svasta pricali o tebi, pokusavali da me sprece da se zaljubim u tebe, ali ja sam tebe vec zavolela prvog dana kada sam te videla. Tvoj lik mi se urezao u svest, tvoj osmeh je ostao u mojim ocima, a ti si ostao zakljucan u mom srcu. Cekala sam dan da i ti mene pogledas ocima kojima ja gledam u tebe. Cekala sam tebe. A kada je dosao taj dan, mojoj sreci nije bilo kraja.
Pocela sam d ate vise upoznajem, volela sam te sve vise. Nista nije moglo da ubije moju ljubav prema tebi, a tebe niko nije mogao da zameni. Verovala sam da si savrsen, ali kako sam te upoznavala, shvatila sam da savrsenstvo zaprvao ne postoji, ali da ti meni predstavljas savrsenu osobu koju mogu da volim. Volela sam te, voleo si me. I dalje te volim, ali nas odnos vise nije kao pre.
Znam da sam ja ta koja je napravila greasku, znam da sam ja glavni krivac za sve. Pomirila sam se sa cinjenicom da me polako napustas… Moja ljubav i dalje postoji, osecam da je i tvoja jos uvek tu. Ali ne znam zasto je ne pokazujemo…Mozda smo oboje previse umorni da nastavimo borbu. Mozda smo se toliko borili protiv drugih da smo poslednju bitku odigrali jedno protiv drugog… I ko je pobednik? Oboje smo povredjeni, oboje patimo… Oboje smo izgubili… I eto… Ja se i dalje pitam zasto? I trazim odgovor koji samo zajedno mozemo naci…

fantasticno kris stvarno svaka cast.......

Jao, ne znam sta me je inspirisalo... Ali napisala sam nesto o smrti... Nema vise

Hm... Interesting.
I ja sam u tim godinama mnogo razmišljala o tome, ali nisam ovekovečavala svoje misli, mnogo su bile... fuj.
A ovo... hm...

"Ona se pretvori u ono o cemu oni najvise mastaju. Zavede ih i odvuce."
"...zakopava se iluzija u kojoj smo ziveli tumarajci lavirintom zivota."
"Ko zna, mozda je smrt spas. Mozda je ona
sposobna da cuje vapaje iz dubine ljudske duse koje im otima. Mozda ih
ona izvlaci iz lavirinta u kom su se zagubili i odvodi na neko bolje
mesto. Niko to nece umeti da kaze. Zivot i smrt ne daju drugu sansu."

Ovo su mi najbolji delovi.
Ovo podvučeno mi nije bilo jasno.

Pa, u tekstu sam pomenula 'Svakim danom uzima sve vise dusa'. Pa sam zato napisala 'vapaje iz dusa koje uzima od ljudi'. Valjda sam pojasnila.

Jbt Chris, kako su dobri tekstovi! Svaka cats!

Aha, ok. Thanx. Možda ni ja nisam bila dovoljno skoncentrisana, pa nisam skontala.
Jedino bih ti skrenula pažnju na neke stilske nesavršenosti, ako si uopšte u fazonu da te tekstove čuvaš u nadi da jednog dana ugledaju svet
Kao što sam ti već rekla, sviđa mi se koncept da je smrt možda upravo spas koji sami ljudi traže kako bi se izvukli iz života koji je lavirint, ali kad pišeš o tako opštepoznatim stvarima kao što su život i smrt, obrati pažnju na sitnice kao što je izjava da smrt otima duše od smrtnika. Već si pomenula da su život i smrt neraskidivo vezani, što podrazumeva da su i jedno i drugo prirodna stanja. U tom smislu možda nije baš najsrećnije reći da ona otima duše i uopšte da ima neku svoju volju, kao ličnost. Jer ako je predstaviš na taj način, onda bi moglo da se pretpostavi da bi smrt mogla da odustane od te svoje namere, i u tom slučaju ljudi više ne bi umirali, a to je, je l', nemoguće.
Eto.

Jbt, ja bih stvarno mogla da vodim neku školu kreativnog pisanja.

Hvala, BP.
Hvala, Lenore. Bas mi je trebalo neko misljenje te vrste iliti profesionalca. Obraticu paznju na to.

Ma, nema na čemu, darling.
Uvek sam na usluzi.
Ako imaš bilo kakve nedoumice i tako to, slobodno pitaj.

Ovo sam sinoc napisala. Vezano je za moja osecanja... Trenutna...

Muci me jedno pitanje. Sta smo mi ustvari? Vecina bi odgovorila da smo mi ljudi, ali sta mi zapravo predstavljamo ovom svetu? Ima nas na milione, svaki dan se ustajemo, disemo, radimo, a onda idemo na spavanje i opet sve iz pocetka. Svakog dana na svet dodje jos bica nalik nama, jos jedan covek koji ce s godinama raditi isto sto i mi sada. Ali isto tako svakog dana isti taj broj osoba, mozda i vise, umire i vise ih nikad ne vidimo. Dakle, cemu sve to? Zasto svi mi mucimo zivljenjem, ako cemo isto da zavrsimo? Sta nam znaci sav ucinjen rad, sve zavoljene osobe, sve uspomene kada one nestanu u trenutku? Kao da ih neko samo tako uzme i ne vraca. Mi cemo pamtiti svaki trenutak prozivljen, ali ko ce ih pamtiti kad nas ne bude bilo? Doci ce neke nove generacije i one ce da rade sve sto mi radimo sad, mozda cak i bolje od nas. Svi ce se oni smejati poput nas, plakati poput nas, i na kraju ce umreti poput nas. Oni ce imati svoje uspomene koje ce umreti sa njima, kao sto ce se to desiti nama. I onda opet pitam, cemu sve to?
Nisam znala da je tako tesko odgovoriti na jednostano pitanje. Sta sam ja? Ko sam ja? Kad sam bila mladja, bilo je lako odgovoriti na to pitanje. A sta sam znala tada? tada sam bila mamina princeza, tatina mezimica, mozda cak i malo razmazena devojcica, a onda sam postala bezobrazna tinejdzerka. Bila sam to jednostavno ja. Kako je vreme prolazilo, nestalo je to bice koje je zivelo u mnei. Umrlo je. Telo je jos uvek tu, ali dusa, duh je nestao. Od ‘normalne’ devojke ostala je samo pojava. Postala sam senka. Postala sam nevidljiva za druge osobe. Pokusavam da se setim nekog srecnog trenutka, neke lepe uspomene... Pokusavam da nadjem cak i neko lose secanje, bilo sta, ali... nema nicega. Kao da mi je neko ukrao sve ono sto sam volela. Jedino o cemu mislim je kako da nestanem? U sebi sam vec odavno mrtva, ali kako se ‘otarasiti tela’? Kako da presecem jedinu zivotnu nit koja me drzi ovde? Nista vise ne osecam, nemam razloga za zivot... A i kako da zivim bez duse, imalo srece u sebi? Kada bih samo nasla razlog da idem dalje, ali svakim danom se sve vise gubim u ovom beznadju.
Ima li nekoga ko ce mi pomoci? Hoce li me neko izbaviti? Cudno je to da bas sada kada su mi podrska i ljubav potrebni, niko ne prolazi kroz moj zivot. Zazmurim i vidim sebe kako pruzam ruke, trazim neku drugu ruku koja ce naci moju i izbaviti me. Takodje vidim mnostvo necijih ruku koje su spojene, neke i dalje traze, poput mene... Ali nijedna od njih ne dodiruje mene... Svaki dan mi je isti. Radim sve ono sto se od mene ocekuje da radim, a onda dodje noc i opet pruzam ruke ka necemu nepoznatom. I cemu to? Kao da sam lutka na navijanje. Svakog dana me naviju i ja radim ono za sta sam programirana. Zivim. A osecanja ne postoje.
I dokle tako? Kada ce svemu doci kraj? Ocajnicki trazim odgovor, a sve sto dobijam kao odgovor su moji jecaji. Sada mi je potrebna snaga i za suze. Zelim da pustim taj krik iz grla da izadje, taj urlik sa kojim se borim ali onda opet... nemam snage. Postala sam slabija od one mrtve osobe u meni, niko me ne moze spasiti od nje. Niko me ne moze spasiti od mene.
Ponekad pomislim da je gotovo, a onda pokusam da se setim kada sam se poslednji put nasmejala i staro osecanje mi se vrati. ‘Nije gotovo. Reci koje mi stalno odzvanjaju u glavi i potsecaju me na bitku koju vodim protiv sebe. Protiv ostataka svoje duse. Osecam da se parcici mog srca i ostaci moje duse bore da prezive, da ostanu u ovom bezzivotnom telu, ali znam da je uzalud. Potreban mi je neko ko ce naci moju ruku i izvuci me. Postoji li neko takav? Ako postoji, zasto ne dodje i pomogne mi? Dani prolaze. sat otkucava, a ja i dalje cekam... Dodje mi da zavrsim sa mukama koje me cepaju i lome, ali mi zrno nade jos uvek postojano u mnei to ne dozvoljava. Onaj isti glas koji me upozorava da nije gotovo mi govori da je sutra novi dan. Nova sansa da pustim ulicama mog srca dodje neko – spas. Iako mrtva... ili bar slaba, drzim se zbog nade da ce doci. Ne znam sta cekam, ni cemu da se nadam, ali znam da ce doci i da cu u tome videti spas. I dalje se pitam cemu trud u zivotu? Ali i dalje je moje telo postojano. I dalje postoji nada.
Smrt je tacka na kraju recenice, bilo da je ona kratka ili duga, to je tacno. Mi smo bozje marionete koje igraju po pravilima. U nasim vestackim srcima ipak postoji nada. Mis mo marionete sposobne da vole. Lutke koje ceka ista sudbina. Lutke koje se trude da poboljsaju svoj zivot, a kada se ‘na pijaci’ pojave nove, lepse lutke, bivaju odbacene i zaboravljene zajedno sa svojim delima. Mozda bi trebalo da se potrdimo da taj period dok smo ‘u modi’ prodje sto bolje. Mozda... Mozda smo ipak lutke na navijanje.

Osećam da će me ovo zanimati, ali sada idem na rođendan kod drugarice, pa ću pročitati noćas kad se vratim.

Chris, mislim da je ovo super napisano, ali previse je pesimisticno... Ne znam sta ti se desava, ali moras da pronadjes neku svetlu tacku, tackicu, bilo sta, samo da te povuce napred... Moras da posmatras samo lepu stranu svega, moras da vidis nesto lepo u svemu, nemoj da se prepustis ocajanju. VilleLover, ovose odnosi i na tebe. I na ostale koji prolaze kroz los period...

Prelepo je napisano..i da,pesimisticno je veoma, zato me je dotaklo toliko da kad sam procitala to i Milicin post posle su mi suze na oci.
Nznm, Comy, razumem to sto si napisala i znam da bi to bilo the best za mene, ali znas kad ne mozes da se odupres tom osecanju praznine, nemira, tuge...
trudim se, al' ne mogu...
A, proci ce valjda uskoro..

Chris, ako hoces, mozes da podelis sa nama to sto ti se desava, u neku ruku ces se osecati bolje samim tim sto ces to ispricati jos nekome, a ako ne zelis da nam kazes, samo znaj da smo tu za tebe, da su ovde ljudi koji te vole :*, koji ne vole da te vide(cuju/procitaju ) tuznu, koji su tu da te oraspoloze...





jedan "tip" od mene:
kad se tako osecas nemoj slusati HIM...maybe je to samo kod mene,ali kad god sam depresivna i pustim HIM(i cujem Villeov divaaan glass),osecam se uzasno tuzno i placem kao kisa.. nznm zasto,al' sam smatrala da je ovo usefull informacija

Joj, mico...
Ne znam zbog čega se osećaš tako kako se osećaš, ali reći ću ti nešto:
1) sasvim te razumem, i sama sam veći deo puberteta provela u sličnim raspoloženjima, samo što tada nije bilo foruma na kojima možeš da, nekim kobajagi bliskim, a u stvari sasvim dovoljno udaljenim ljudima, pokažeš svoja osećanja, pa da se negde odrediš na osnovu njihovih reakcija;
2) ako ti ove pisanije pomažu da se koliko-toliko oslobodiš tih osećanja - samo raspali, to je najbezbolniji način da pomogneš sebi.

I naravno, stoji sve što je VilleLover rekla: svi te ovde volimo, i tvoje trenutno emotivno stanje nikoga ovde ne ostavlja ravnodušnim; ali takođe imaj na pameti da postoje tebi bliskiji ljudi koji te mnogo više vole, i koji sigurno osećaju tvoju patnju, bilo da im ti govoriš o tome ili ne, a to je tvoja porodica.
Kad se sve to sabere, nije ni tako loše za utehu, zar ne?
Ali, nećemo više da guramo nos u tvoje lične stvari; tekst je divan, i kao što sam već rekla, ako te to oslobađa - nastavi da pišeš o tome i da deliš to sa nama.
A kada budeš želela razgovor - svi ćemo biti tu.

Kontam ja vas obe, i ja sam imala takve situacije, znam kako vam je, ali sam vremenom shvatila da nista ne dobijam patnjom. Samo samu sebe unistavam. I onda sam odlucila da vise ne bude tako, mlada sam, zasto bih gubila vreme na patnju i tugovanje kad me toliko toga lepog ceka da prozivim?!? Onda sam dooosta razmisljala i shvatila da je zivot onakav kakvim ga mi nacinimo. Zasto bih se "mucila zivljenjem", kako Chris kaze, kad ne moram? Samo od mene zavisi! Ako odlucim da ne pridajem vaznost sitnicama, da se potrudim da probleme sto pre resim umesto da se oko njih nerviram, a ako ne mogu da resim, Boze moj, preziveli su to mnogi pre mene, i prosli kroz sve to, zasto ne bih i ja mogla?!? Ali ako vec moram da prolazim kroz to, potrudicu se da sto vise sacuvam sebe, da ne padnem u depresiju ili tako nesto, i da izvucem neku pouku iz toga!
Srecno!

(ovo se odnosi i na Lenorin ),znachii,potrudicu se

Ovako, prvo da vam zahvaoim sto ste odvojili vreme da procitate ovo sra**e. Trenutno je moj pogled na zivot takav, ali se iskreno nadam da ce se promeniti. Desile su mi se neke stvari koje ce zauvek da ostave oziljke na mom srcu. Lenore, rado bih se obratila nekome iz porodice, ali je problem sto je porodica ta koja me navodi na ovakvo raspolozenje i situaciju. Drustvo, hm... Vecina ne razume ili jednostavno ne moze da pomogne, jer ni ja ni oni ne mogu protiv osoba iz moje porodice. Ja se iskreno nadam da cu promeniti svoj pogled na svet i na zivot uopste. Kao sto je Wander rekla, ne treba gubiti vreme na patnju, a ja sam toga vise nego svesna, ali... Neka visa sila mi ne daje da idem napred. Takva sam ja, kad me 'uhvati' jedno osecanje, ne mogu da ga se 'otresem' dok se citava situacija ne sredi. Pokusavam vec neko vreme da resim sve probleme, ali sam ili glupa ili nesposobna. Volela bih da mogu da pricam o tome, ali osecam da nisam spremna da podelim svoju situaciju i osecanja. Bar ne u potpunosti. Posebno zato sto se ne ponosim jednim delom te moje price, ali uopste. I jako se plasim da ce biti gore od ovoga, jer uvek moze gore, a onda mi nema spasa.

Jos jednom: hvala.

Sunce moje, nisi ti ni glupa ni nesposobna. Žao mi je što imaš probleme upravo sa porodicom, ali i dalje ne smeš da gubiš iz vida da su upravo to ljudi koji te najviše na svetu vole, i šta god se događalo među vama, to će uvek biti tako.
Znaš za onu izreku: Bog nam daje samo onoliko koliko možemo da ponesemo na svojim plećima. Kakav god problem da imaš, upamti jedno, jer je tako i nikako drugačije: ne postoje nerešivi problemi. Sve što ti se događa, događa se sa nekim razlogom, koji ti možda (i vrlo verovatno) nikad nećeš do kraja shvatiti. Ali, moraš da imaš poverenja u to da postoji nešto što je veće od nas i naših želja, planova, ili čega god, i što nas upravlja nekim kursom koji nama nije uvek jasan, ali se nekako na kraju ispostavi da je bio dobar.
I ta patnja koju osećaš je dobra jer te pročišćava od nečega što bi možda izgledalo mnogo gore, i bilo mnogo teže za podneti. Koliko god možda nakaradno zvučalo, probaj da nađeš neko zadovoljstvo u toj patnji, da uživaš u njoj, zato što je upravo patnja ono što nas čini najprijemčivijima za neke velike životne zaključke i saznanja.
I sad ću stvarno da ućutim, već sam preterala sa filozofiranjem.
Ako bude bilo potrebno da opet progovorim - recite.

Lenore ::Sunce moje, nisi ti ni glupa ni nesposobna. Žao mi je što imaš probleme upravo sa porodicom, ali i dalje ne smeš da gubiš iz vida da su upravo to ljudi koji te najviše na svetu vole, i šta god se događalo među vama, to će uvek biti tako.
Znaš za onu izreku: Bog nam daje samo onoliko koliko možemo da ponesemo na svojim plećima. Kakav god problem da imaš, upamti jedno, jer je tako i nikako drugačije: ne postoje nerešivi problemi. Sve što ti se događa, događa se sa nekim razlogom, koji ti možda (i vrlo verovatno) nikad nećeš do kraja shvatiti. Ali, moraš da imaš poverenja u to da postoji nešto što je veće od nas i naših želja, planova, ili čega god, i što nas upravlja nekim kursom koji nama nije uvek jasan, ali se nekako na kraju ispostavi da je bio dobar.
I ta patnja koju osećaš je dobra jer te pročišćava od nečega što bi možda izgledalo mnogo gore, i bilo mnogo teže za podneti. Koliko god možda nakaradno zvučalo, probaj da nađeš neko zadovoljstvo u toj patnji, da uživaš u njoj, zato što je upravo patnja ono što nas čini najprijemčivijima za neke velike životne zaključke i saznanja.
I sad ću stvarno da ućutim, već sam preterala sa filozofiranjem.
Ako bude bilo potrebno da opet progovorim - recite.

-kontam da na Lenorine postove samo ovako mogu(tj. umem) da odgovorim

hehehe

I sad ću stvarno da ućutim, već sam preterala sa filozofiranjem.

mi voleeemo kad filozofiras ,iako posle toga ostanem speachless



*sve u najpozitivnijem smislu

Eh, ljudi, evo ga jedan moj novi tekstic. Duuugo nisam pisala, pa sam malo 'zardjala'.
Ali vi procitajte, pa procenite. Ocekujem iskreno misljenje. I zamerke, ako ih budete imali.



Koliko postoji nacina da se voli? Ja sam znala jedan i volela sam na taj jedan, svoj nacin. Mozda sam u nekom trenutku svog zivota pokusala da naucim da volim drugacije, bolje, lepse... Mozda cak i jace. Ali nisam uspela u toj nameri. I koga da krivim sto je ova ljubav izdahnula? Ko ju je ubio? On ili ja? Ili smo mozda saucesnici u zlocinu...?
Osecala sam da se blizi kraj. Osecala sam zavrsetak neceg vaznog i znala sam... kraj dolazi. Ni sama ne znam zasto, ali sam potiskivala to osecanje, zakljucavala ga u najdalju i najmracniju odaju svoje duse. Ali strahovala sam. Taj secaj je bio tako jak da je lako mogao srusiti vrata i opet me poceti da sledi svaki moj korak. Ipak, borila sam se. Pokusala sam. Ali, opet, ne mogu da kazem da sam samo ja ucestvovala u toj borbi. Jer, i on je bio taj koji se sa mnom trudio da odrzimo ovu ljubav u zivotu. Da li je i on osetio isto? Da li je i njega proganjalo isto osecanje? To sada nije bitno, ali, eto, mozda je to jos jedna slicnost medju nama, jos jedna zajednicka stvar.
Nakon svega ne mogu da se ne zapitam sta se zapravo desilo. Jednog momenta zvezde su sijale samo za nas, a vec sledeceg kao da nije bilo mesta za oboje pod zvezdanim nebom. Imali smo sve... Umeli smo da se volimo. Znali smo da branimo tu nasu ljubav od drugih, ali ne i od nas samih. Mrzim sebe sto sam bila toliki slabic da ubijem ono najlepse u meni.
Sada smo jedno drugom samo mali deo proslosti. Zaista, ponekad pozelim da se vrati sve ono sto je nekad bilo. Pozelim, a znam da ne bi trebalo. Znam da je nemoguce. Sretnemo se s vremena na vreme, pozelim da mu potrcim u zagrljaj, kao nekad. A onda se setim da mi vise ne postojimo. Sada postoji on bez mene, ja bez njega. Mozda ne potpuno sami u ovom svetu, ali sigurno jedno bez drugog. Sretnem ga slucajno, ali se trudim da ostanem na drugoj strani ulice, pokusam da se sakrije od njega. Znao me je bolje od bilo koga, video je moju lepu i ruznu stranu. Ali jednu stvar mu nikad ne bih dozvolila: da vidi suze sad kad je gotovo.
Ne znam ni zasto suze teku. Mozda mi je zao zbog svega, zbog ovakvog kraja. Mozda je tuga ta koja me tera na suze. A mozda je ipak trebalo da naucim da volim bolje. Ko zna, mozda cu sa nekim opet imati ono sto sam imala sa njim. Znam da ce naici neko kao on, ali da li ce biti posebno kao sa njim? Jer sa njim sam tu ljubavnu car osetila prvu put. Postoji li druga sansa za to? Nadam se samo jednoj stvari. Nadam se da cu da naucim da volim.

Wow, lutko. Ne znam šta da kažem. Iako bih kao, jel'te, dipl. fil. (pribogu ) možda imala nekih sitnijih zamerki, neću da ih iznesem jer su suviše sitne i tiču se samo književnog stila, a mene tvoja razmišljanja konstantno bacaju u neOsves'
Tako d mogu da kažem samo:

Hvala, Lenore. Ali sam ipak malo zardjala, bas duuugo, duuuso nisam pisala.
Ipak, htela bih da cujem te male zamerke, nije lose znati ih, pa da pazim sledeci put.

Sutra, ljubavi. Sad teško da bih i svoje ime i prezime uspela da napišem kako treba. (a i popila sam malo )

Hahaha. Vazi se, teto.

Ovo je jednog dana samo izletelo iz mene....Ja,inace,nzm bas da sastavljam radove,jer nemam inspiraciju...Znam da ni ovo nije savrseno,ni blizu tome,ali zaista msm da sam to napisala od srca...




Upravo sada sedim i slušam Pižonovu pesmu koju je posvetio Toniju i na ivici sam da zaplačem.Ta pesma mi daje inspiraciju da uradim nešto što nijednom do sada nisam uradila,a to je da napišem nešto o svojim osećanjima i osećanjima mog društva, iz nezaboravnog odeljenja 8/1,`93 generacije u Nušićevoj školi.Iako možda ranije nismo razmišljali isto,pa čak ni slično,verujem da se sada isto osećamo.

Još uvek nisam svesna nicega sto se desilo tog tragičnog dana,19.novembra 2008. I dalje se sećam reči koje je,na dan sahrane,Tonijeva majka rekla:“Čuvaj se i ,molim te,nemoj nikada da zaboraviš mog Tonija“.
Ovo je kao da čekam da se neko smiluje da me probudi iz košmara,koji traje već više od godinu dana,i koji se nikada neće završiti.

- Toni,skoro 8 godina smo proveli zajedno i želim da znaš da je to vreme provedeno sa tobom i sa našim odeljenjem,bilo najbolje vreme u mom dosadašnjem životu.Jesmo se dosta svađali,pa čak i bili,ali to više ništa ne znači,jer nisi više među nama.Sećam se skoro svakog trenutka provedenog sa tobom...Išli smo u školu zajedno dok si živeo sa ocem,prvi put sam se malo napila na tvom rođendanu,pa smo onako nikakvi isli da ispratimo Pižona i Nešića koji nisu mogli da hodaju,vodio si Joku i mene na pecanje za 1.maj,Jeca i ti ste mi rasturili krevet u spavaćoj sobi koliko ste skakali po njemu...To su sve lepe uspomene i nije mi nimalo žao za to što smo razbijali prozore,gađali ljude koji su prolazili i za sve naše nestašluke i gluposti koje smo pravili.

Ali ono što se dogodilo tada,nije bila samo još jedna glupost bez posledica,već nešto sa ogromnom posledicom,a to je jedan život manje,i to ne bilo čiji,već život jednog dečaka,jednog fenomenalnog druga koga niko od nas neće zaboraviti.Nije bitno to što ljudi pričaju:“Sam je on kriv,bio je raspušten,razmažen i nevaspitan...“,već je bitno to da je u svima nama sada jedna velika praznina koju niko neće popuniti.

Sada više ne mogu da pogledam u oči tvojoj majci,ni sama ne znam zašto.Verovatno zato što kad god je pogledam,u očima joj vidim neizmernu tugu koju niko ne može čak ni da ublaži...

Jedino što sada želim je da te opet zagrlim i da opet budemo svi zajedno,da sedimo u školskom i zezamo se kao nekada.Ovim tekstom se opraštam od tebe,ali znaj da će te tvoje odeljenje uvek voleti i zauvek ćeš biti u našim srcima.

Tvoja Djuki
Tvoje odeljenje 8/1,OŠ“Branislav Nušić“