Naša proza, i sve što na prozu liči

Djuki, duso, vidi se da si ovo pisala od srca. I treba da iskazes svoja osecanja na ovaj nacin, ako ne postoji nijedan drugi. I sama si verovatno videla da je mnogo lakse kad bar napises o svojim osecanjima.

Nego, sta se bese desilo tom decku? Pomenula si negde, ali sam zaboravila...

Pa,budala,ukrao auto sa drugom i curom i vozikao se po gradu...Onda je valjda udario u ivicnjak,izleteo kroz staklo i glavom udario o beton...Tako nesto,vise ni nzm koja je prica istinita,ima mnooogo verzija...

A, da, da. Secam se, pricala si mi. Strasno... Tuzno.

U brate... Ne pamtim kada me je nešto ovako rastužilo Jbt, mali ste bre za takve stvari. Mali ste da biste znali kako izgleda sahraniti druga iz klupe.

Stvarno tužno, Đuki. Ali veoma mi se sviđa način na koji si odabrala da se oprostiš od njega i - iako boli do žuči - u tvojim rečima nema ni gneva, ni osude, ni ničega nagativnog, samo jedne iskrene i ogromne, ogromne tuge. I neka si je pustila napolje, veliko je to breme za nekoga kao ti.
I želim da ti izrazim najdublje saučešće.
Sad kad si se na ovaj divan način oslobodila patnje, pamti svog druga onako kako si ga znala i nasmej se svaki put kad ga se setiš.

Hvala...

Zaista se trudim da ga pamtim samo po lepim stvarima,iako je bilo i mnogo losih,ali to sada nimalo nije bitno....